Ožiljak

“Dođi sa mnom.” Pružio je ruku. Prsti su mu se raširili u zraku i zaplesali, kao i uvijek. Malo se zabijajući noktima u dlan, malo pokušavajući osloniti se na zrak koji je postajao sve gušći kako je vrijeme prolazilo.
    “Ne...” Glas mi je bio tih.  
    “Daj... nemojmo opet o tome.” Prsti su se spleli u pest, zubi zasjali u mraku. Nije ovo bio prvi put.
    “Ne.”

    Volio je ovu igru. A noć je tek počela. Mjesec mu je obasjao lice tren prije nego li je progovorio.
    
    Ovaj put svojim glasom.

    ***

    Dan je bio jedno. Noći nešto sasvim drugo. Danju sam se mogao praviti da se ništa nije dogodilo. Da se nisam promijenio. Noću... sam bio sam.  Nisam bio sam. I to je bilo... i dobro i loše.
    Nekada nisam imao ništa protiv snova. Bile su to priče za malu djecu. Samo šarene slike i koja besmislena riječ. Ništa drugo.
    Nakon... onog što se nije dogodilo... priče su dobile smisao. Slike su dobile boje. Riječi su dobile glas.

    Njegov glas.

    ***

    “Dođi! Sad! Odmah!”
    Vrisak me razbudio. Tri riječi su mi još odjekivale u glavi. Prokleo sam tren u kojem sam se javio.
    “Što je sad?”
    “Ne mogu izaći...”
    Tako tipično, pomislio sam i rukom prekrio oči.
    “Reci nekom da te izvuče van, ja se ne dižem iz kreveta.”
    “Nema nikog. Sam sam u autu...” Glas se počeo kriviti, kao da ga zanosi vjetar.
    “Kakav auto? Pa ti ne voziš.”

    Trenutak kasnije sam shvatio. Ne smiješ voziti i ne voziš njemu ne znače isto.

    ***

    Mogao sam krenuti odmah. Nisam. Umio sam se, otuširao, popio kavu. I tek onda počeo zvati mjesta s kojih je mogao uzeti auto. Nisam trebao pitati kuda se uputio.

    Nije bio daleko. Da nije bilo zavoja, možda bi i stigao do kuće. Našao sam ga sputanog između dva debla, zgrčenog i zgužvanog poput odbačenog omota čokolade. Izobličeni prorez prozora obuhvatili su poznati prsti. Nježno, kao i sve što je doticao. Prišao sam i primio ih. Bili su hladni kao i uvijek.
    Pokušao sam otvoriti vrata, nije išlo. Rukama razdvojiti lim, krhak na pogled, tvrdoglav na dodir. Trebao sam se sjetiti nazvati nekoga. Zvati pomoć. Nisam. Pokušavao sam sam.

    Ne znam zašto. Ne želim znati.

    ***

    “Vidjet ćeš, bit će nam zabavno.”
    “Nije. Zabavno.” Nikad nije. Iako sam se na početku pravio kao da jest. Nije bilo. Bilo je bitno samo da je tu. Uz mene. Ponovo.
    “Nisam ni mislio da tebi bude zabavno.” Skladne crte lica su izgubile na svojoj mekoći pretvarajući se u dobro poznatu masku.

    Noć je počinjala. Pun je mjesec nahrupio u prostoriju ispunjavajući je hladnom svjetlošću. Poželio sam pobjeći. Nisam mogao. Ne. Mogao sam. Nisam smio. Ili nisam želio.

    Ne i ovaj put.

    ***

    “Nisi trebao doći.”
    “Zašto? Zvao si me.”
    “To je bilo… pogrešno.” Zadnja se riječ stopila s tišinom.
    “Oh?” Više uzdah nego pitanje. Korak udaljeniji.
    Možda ipak ode.
    Nije. Ostao je. Stajao je tamo dok se mrak kovitlao oko njega, ne skrivajući ga, ma koliko mu želio ne vidjeti lice. Ne ponovno. Ne opet. Stajao je i čekao. Kao i uvijek, potpuno opušten. Uzdignute brade, s naznakom osmijeha u uglu usana.
    Zatvorio sam oči da potisnem sjećanje. Neko drugo vrijeme. Sretno vrijeme. Neka druga zemlja. Obećana zemlja. Mi, djeca puštena s lanca. On, u potrazi za snovima. Ja, za profitom. Tad sam ga izgubio.

    “Nisi trebao doći”, ponovio sam.
    Nisam se usudio reći “Idi.” Ne ponovo. Ne opet. Nisam ga želio ponovo izgubiti. A opet, činio me tako nesigurnim u ono što jesam. Sada. Što sam ikad bio. Bez njega.

    ***

    Ljudi su se brzo skupili, puno prije negoli sam bio spreman. Bolničar me odveo u stranu. Policajac me pratio u stopu. Postavljao pitanja. Zahtijevao odgovore.
    “Zvao vas je?”
    “Da.”
    “Rekao je da dolazi?”
    “Ne.”
    “Znali ste da ne smije voziti?”
    “Da.”
    “Zašto niste odmah nazvali?”
    “Nisam mu želio praviti probleme.”
    “Znali ste u kakvom je stanju?”
    “Ne, nisam.”
    “Znali ste da ne smije voziti?”
    “To ste me već pitali.”
    “I svejedno niste nazvali nikoga.”
    “Ne, nisam.”
    “Ni kad ste došli ovamo?”
    “Ne.”
    “Zašto?”
    “Nisam se sjetio.”
    “Kako to...”
    “Čovjek je u šoku.” Čovjek čije sam prste mutno osjećao na svom zapešću je digao glavu i pogledao policajca. Bio sam mu neizmjerno zahvalan.
    I ne samo na tome. Nije postavljao pitanja. Nije zahtijevao odgovore. Samo je pitao želim li u bolnicu. Odbio sam. Nije bilo razloga. Zavoji na rukama nisu bili nešto na što nisam već bio navikao. Istina, iz drugih razloga. Ovo je bilo ništa prema tome. Barem sam tako mislio tada.

    Sada, nisam bio više toliko siguran.

    ***
    
    “Sada sam tu”, slegnuo je ramenima, kao da ne može otići. I sjeo na pod. Prekrižio noge i ispružio ruke ispred sebe pa ih podigao iznad glave. Istegnuo se. Ispravio. Nakrivio glavu tako da mu kosa padne na oči. A zatim me pogledao. “Zašto si me zvao ako si znao da je to pogrešno?”
    “Nisam razmišljao.”
    Crte lica su mu se uozbiljile, a osmijeh postao drugačiji. Jasniji. Oštriji. Bolniji. Spustio je ruke u krilo i skoro nečujnim glasom upitao:
    “Zašto je pogrešno?”
    Dlanovi položeni na glatku drvenu površinu su počeli kliziti. Noktima sam potražio uporište, nadajući se da on to ne vidi. Uzalud. Pogled mu se zaustavio na mojoj desnoj ruci. Onoj na kojoj je bio ožiljak. A zatim se polako, polako podigao i susreo moj. Bio je uveseljen, kao i uvijek kad bi otkrio nešto novo. Nešto samo njemu zabavno.  
    “Zato jer neke stvari treba ostaviti tamo gdje jesu.”
    Nije odgovorio. Samo me promatrao. S visoka. Sjedeći na podu. Nešto što je samo on mogao postići.
    “To je tako nedostojno tebe”, na kraju je uzdahnuo i odmahnuo glavom. Zabacio je ruke iza sebe i oslonio se na dlanove. Lice je okrenuo prema prozoru. Oči su mu bile zatvorene. Usne razmaknute tek toliko. Osmijeh je i dalje titrao u kutu, ne gubeći se čak ni pod direktnom svjetlošću izvana.
    Pokušao sam spustiti pogled. Gledati u drugu stranu. Bilo gdje samo ne u to lice. Bilo je to nemoguće. Onda. I sada. Isto.
    “Nedostojno?” upitao sam, odustajući.
    “Možeš ti to puno bolje sročiti.”
    “Sročiti?” ponavljao sam, bolno svjestan koliko nisam u stanju razmišljati. Nestani! Želio sam mu reći. Ali nisam mogao. Nikad nisam.
    “Da. Sročiti. Stvoriti. Ako već ne želiš reći istinu. Nekad si znao, znaš?” Otvorio je oči, ne gledajući u mene.

    U njima više nije bilo ničega. Ni smijeha, ni uveseljenosti. Ničeg. Na trenutak sam pomislio da su potpuno prazne. A onda se okrenuo prema meni.     “Znao si biti iskren. A ako ne, onda si bar znao biti uvjerljiv. Sada nisi ni jedno ni drugo.”

    Shvatio sam zašto ga nikada više nisam želio vidjeti. Gledajući me, u očima sam mu mogao vidjeti samo razočaranje.

    ***

    Nikad nisam bio dovoljno dobar. Ni sebi. Ni drugima. Njemu jesam. Nekako.
    I zato je sve bilo puno teže. I onda. I sad.
    Tog dana, sjedeći na tlu pored skršenog auta, držeći ga za ruku, mogao sam donijeti ispravnu odluku. Nisam.
    Ožiljak na ruci je bio dokaz. Pustio sam ga da ode. Ponovo. Sam kao onda.

    Tišina se razvlačila po sobi. U noćima poput ove riječi su odavno izgubile smisao. Svejedno sam želio da kaže bilo što. Bolno. Ili ne. Svejedno. Samo da ga čujem. Ponovo. Sam nisam imao što za reći. Sve je zvučalo istrošeno. Već rečeno. Već porečeno.

    Tama je gubila boju i blijedila. Brisala njegov obris, ali ne i osmijeh. Gutala sve zvukove, osim nje. Na odlasku ju je, kao i uvijek, izgovorio. Svojim glasom. Da zapamtim. Da ne zaboravim.
        
    “Još uvijek vjerujem u tebe.”