Glasovi

Oču da prestanu. Bojin se!“

„Daj, Stipe, ne mogu nan tu ništa. U podrumu smo.“

„Ubiće nas svejedno, Mate. Čuješ li?“

„Neće nas ubit, jebate, pa kažen ti da smo ispod zemlje! Dis vidija granatu koja može uć u sklonište, a?“

„Oču da prestanu. Oču da prestanu!“

„Stipe…“

„Ma daj, Mate, učini nešta s braton! Uvik ista priča! Ja bi da prestane, ja bi da prestane. Jebate led, Stipe, pa nisi curica! Imaš 6 godina, rat je, normalno da nas tuku ka blesavi. Prestaće kad im bude pauza ka i uvik. Sidi s miron inače…“

„Franko, ne seri.“

„A šta sad Mate „ne seri“? Pa sva su dica s miron odi, samo on sere svako malo da će ga ubit. Jebate, pa nek ode vanka pa će ga stvarno ubit. A ne da nan odi kvoca i cvili ka pičkica!“

„Neču vanka! Neču vanka!“

Stipe je bija jači od svake sirene. Narednih smo po ure slušali Matu, brata mu od jedanaest godin i Franka, rođaka mu po pokojnom ocu kako pokušavaju ulit malo pameti u to divje dite. Otac im je, Stipi i Mati, poginija oma na samom početku. Diglo ga u zrak u nekom minskom polju. Sprovod je bija velik jer je bija jedan od prvih šta je završija na Belafuži. Posli to više neće biti taki događaj. Posli, kad bude mrtvih svaki dan. Ali kad je barba Tonči umra, svi su izostali iz škole. To je bilo tako na početku. Sada te niko ne ferma pet posto ako ti neko zgine. Rat je, kažu. Gine se. Pa je onda to svima normalno.

Mater im je odtad živila u bolnici. Ritko san je viđa u zgradi. Bila je medicinska sestra i zabila se u posa. A posla je, bogu fala, bilo. Matu i Stipu je ostavila Frankovoj materi da ih čuva. Kao, da ne bude sama dok joj je muž na fronti. Samo šta Frankova mater nije bila sama. Bar se tako pričalo u portunu. Kad bi počelo gruvat, mi smo se dica strčali doli prije odraslih i iz mraka dilili medalje za dolazak na prvu crtu podruma. Frankova je mater bila među prvima na škalinama, ali nikad nije sišla u podrum. Već bi sa šterikon utekla vanka među granate. Franko je šutija ka riba, a mi nismo pitali di ide. Franko je ima petnaest i bija je mrga od čovika. A osin toga, njegova mater, njegov problem.

Tako je Stipe postaja problem cilog podruma. Reva bi i reva dok neko stariji ne bi doša i opalija mu jednu zidarsku. Niko ne bi rič reka. Svi su bili malo slabi sa živcima u to vrime, a i nije bilo ka danas da se dicu mazi kad pizde bez veze. Tada se znalo šta si smia i šta nisi. Jebiga, bija je rat. Neke stvari jednostavno nisu bile u redu. Moga si se bojat ka dite, ali nisi smija dizat tlak ostalima. To ti je, metnimo reć, bila dičja domoljubna dužnost.


 

Vidi Mare šta san ti donija!“

Šta je to?“

Ništa se ne brini, saće sve bit u redu!“

Molin? Kako u redu? I di si bija do sad? Vani tuku ka blesavi, od pet uri nisu stali!“

Ma pusti sad to. Tuku – tuku, šta sad. Nego… Vidi!“

Ma jel to… si ti normalan, Jole?! Odakle ti puška?!“

Mare, ne vrišti, jebate, ne mora cili podrum čut da si sad sigurna.“

Ma sigurna od čega? I koj ću kurac s ton puškom ako uđu u grad? Ni pucati ne znan!“

Ma nije to za četnike!“

A nego za koga?!“

Pa za tebe, jeba te bog glupu! Da te ne siluju kad dođu vamo! Metak u glavu i adijo mare, a oni nek si jebu mater četničku! E!“

Mare ga je gledala u čudu i nije bila jedina. Ana zvana Blitva jer je motima više parila lešano povrće nego živo biće, šutila je i nije se mišala u razgovor. Nju niko nije volija toliko da joj pokloni metak u čelo.

Joško i Mare su mutili još od srednje, a Ana se ubacila u ekipu otkad je sve ovo počelo. Oni su bili ka odrasli, makar Jošku niko pametan ne bi da pušku u ruke. Barem je tako cili podrum mislija. Niko to, naravno, nije reka pred njegovom materom koja se ponosila svojim jedincem. „Taj šesni mladić“ kako ga je zvala, bija je jedino šta joj je ostalo iza muža koji se bacija u more nakon šta su mu otkriveni kockarski dugovi. Nikada nije ispliva iz mora. A bogami ni njegova familija iz sramote.

Šesni je mladić bija na sliku i priliku svoga oca. Umisto da se sa devetnaest godin prijavi u gardu ka svaki pošteni Zadranin, on je osta u podrumu. Zbog matere, zna bi govoriti i pustiti koji žalosni uzdah pogleda uprtog u šporki prozor šta gleda prema Velebitu. Što je duže bija s nami u podrumu to mi se više činilo da je bolje da je osta tu. Možda nas je sami dragi Bog čuva od toga da nas on brani. Jer, ako bi nas branija časno ka njegov otac svoje dugove, a on Marinu čast, bojin se da niko od nas ne bi živ dočeka kraj rata.

 

„Ante, daj navuci maju, preladićeš se.“

Daj me pusti, dobro mi je.“

Oćeš vode? Donila san onu šta su je danas donili, onu od juče san stavila gori u vece. Malo je bila od oneg, oneg…“

„… klora.“

E, klora. Ali je dobra. Oćeš bokun?“

Neću.“

Oš sendvič? Ima tu od mortadele, a ima i od parizera. Al taj nećeš. Oćeš malo pomidori uz sendvič?“

Neću ništa.“

Pa moraš nešta jesti.“

Ne moram.“

Oćeš da ti oden po pivo? Sad ne pucaju puno.“

Idi.“

Šjor Ante i teta Lucija su svaku uzbunu imali vaki šou. Ona je pitala, on je odgovara kratko, najkraće šta je moga. Prvo maja ili džemper, onda voda, onda hrana, onda pivo, onda radio, onda križaljka, onda druge novine. Za sve to vrime šjor Ante je sidija u kantunu svoje drvarnice na prevrnutoj škatuli od voća i čita novine ne dižući pogled. Plinska je lanterna stajala na podu i bacala svoje šištajuće svitlo ispod novina. Anti to nije smetalo. Kao ni Lucija. Kao ni uzbune. Kao ni ništa na ovome svitu. Gledajuć ga, čovik bi pomislija: da sad rukne cili podrum, samo bi Ante izaša vanka živ. Otresa bi sa sebe šporkicu i sija na razrušene škaline sa novinama koje bi isto ka i on preživile masakr i nastavija čitat.

Jednom smo se brat i ja igrali u gostima šjor Ante. Kad bi nas neko nešta pita, mi bi odgovarali „Neću“, „Daj“, „Dobro je“, „Neću ništa“. Mater nas je ubrzo obojicu za rukav odvela u hodnik i pitala šta izvodimo. Rekli smo joj da se igramo šjor Ante. Pogledala nas je jednog, pa drugog i na kraju rekla: „Ovo van je prvi i zadnji put.“ Kimnili smo. Mater je ritko kada bila ovako kratka. A kada je bila kratka ko Ante, to nikada nije bilo dobro.

Puno posli sam sazna zašto je Stipe takav. A dotad smo brat i ja smislili novu igru. Samo za nas dvojicu i samo u podrumu. Nazvali smo je „Misa“. Čim bi teta Lucija počela postavljati pitanja, nas bi dvojica odgovarali utiho ka da smo u crkvi. Izgubija bi onaj koji nije pogodija Antine riči. To nas je držalo dok je Luce ne bi pošla po pivo. Tada bi se bacali na nešta drugo. Svaki put. Osim te večeri.


 

Gruvali su više nego ikada dosada. Čak je i mater, koja je inače sidila u našoj drvarnici sa tetom Majom i tetom Ingom i tračala, sada hodala vamo tamo, stalno nas pogledavajući. Granate su padale odosvud. I sa neba i sa zemlje. Mislija sam, ako vako nastave do jutra, kad izađen vanka, vidiću Italiju. Cili će Zadar bit soren. Kao u onin filmovima apokalipse. Samo kantunići od zgrada i pokoje zagoreno auto.

Čak se i Stipe presta drat. Rukama je zagrlija kolina i ljulja se naprid nazad, ka mali debil. Al je barem muča.

Avioni su letali svih četrdeset pet minuti. Zna sam to jer je to bilo jedino šta san te večeri čuja od Blitve:

Idu ka školski sat. Svakih četrdeset pet minuti. Prvo svitleća bomba, pa onda sve ostale.“

Joško ju je prekinija sa kratkin: „Aj ne seri.“ I to je bilo sve. Blitva se povukla dubje u mrak i nastavila mučat ka i dosad.

A avioni su letali i dalje i sve se vanka rušilo. A teta Luce se nije vraćala s pivom.

Možda je pokupila geler“, šapnuo mi je brat na uvo i nastavio: „Ono, kraj kasarni smo. Ako nas oće roknit, teško da mogu falit.“

I nisu. Ne te večeri.


 

Ne sićan se puno toga posli. Samo da je Zadar i dalje bija totalno neapokaliptičan. Bez obzira šta se desilo. Bez obzira na to da je Stipe bija u pravu. Bez obzira što nikad više nisam otiša u školu a da se ne sitin Blitve i školskog sata. A pivo ne pijen ni sad kada smin.

Kao šta sam i proreka, šjor Ante je preživija, zajedno sa novinama. Nije ga dotuka geler već rak. Na vratima od portuna dugo je stajala Antina osmrtnica, ali ne duže nego Stipina, Blitvina, Lucina i od mog brata. Mater i čača su odlučili se odseliti iz zgrade čim prije. Tako smo otišli za Zagreb, „di će dite biti na sigurnon“, kako je mater užala govoriti. I tako san ja posta još jedan Zadranin u Zagrebu. Samo šta san ja doša posli, a ne prije. Šta mislin da je bitno za priču.


 

Danas je moj portun friško opituran. Čak su i podrum sredili. Nema u njemu ni mraka ni rupa ni ničega. Osim glasova. I što san stariji, sve ih jasnije čujen.


 

Oču da prestanu. Oču da prestanu!“

Oćeš da ti oden po pivo? Sad ne pucaju puno.“

Idu ka školski sat. Svakih četrdeset pet minuti."

Ako nas oće roknit, teško da mogu falit.“